Jednom je jedan sportista u srednjim sportskim godinama rekao da ne zna šta nije u redu sa njim..
Uvek je radio sve ono što su mu treneri govorili. Nikada nije propustio ni jedan trening, nikada ni jednu vežbu, nikada nije uradio manje od onoga sto je traženo, ipak i pored svega toga ovaj sportista nije uspeo da igra vise od II lige, sa čime apsolutno nije bio zadovoljan.
Kao mlad bio je omladinski reprezentativac svoje države i velika nada od koje se očekivalo da bude nosilac i seniorskog drzavnog tima jednoga dana.
Zašto on to nije postigao?
Mnogi nemaju odgovor na njegovo pitanje, mnogi se pitaju šta se desilo sa njim. Odgovor je jednostavan, ovaj sportista nije profesionalac, ovaj sportista gleda u druge, očekuje od drugih ovaj sportista zapostavlja sebe.
Kako je to moguće?
Pravi profesionalac nikada ne dopušta da drugi odlučuju o rezultatitma njegove karijere.
Pravi profesionalac uzima svoju karijeru u svoje ruke, radi na sebi, upoznaje sebe, upoznaje svoje telo, razmišlja o sebi.
Pravi profesionalac deluje i bavi se sobom i to ne samo u toku treninga, vec i u životu, u svojoj kući, školu, fakultetu, na ulici.
On je profesionalac bilo gde da se nalazi, a ne samo u toku treninga, na utakmici, već svuda i uvek.
Pravi profesionalac poštuje druge, ali veruje sebi i svojim procenama, jer poznaje sebe bolje od drugih.
Pravi profesionalac nije ravnodušan na loš osecaj koji ga obuzima tokom karijere. On je svestan da ga ovaj osećaj upozorava da nesto nije u redu. Shvata o cemu se radi i to menja.
Pravi profesionalac uživa u onome što radi. To postiže tako što zna gde ide, ciljno i oseća da će uspeti, jer veruje u sebe i svoj put.
Pravi profesionalac uživa, jer zna da je sport samo “igra”, a on voli igru.
Pravi profesionalac poštuje sve svoje protivnike, jer zna da zahvaljujući njima ima priliku da radi ono što voli. On ih poštuje, ali ih pobeđuje, odnosno čini sve da ih pobedi. On proucava I traži načine kako da najbolje ispolji, ono što najbolje zna. Koristi mane protivnika i tu ih napada.
Pravi profesionalac radi na sebi i svojoj karijeri, praveći od nje savršeni životni put,. On radi na svojim mogućnostima iz dana u dan, postaje sve jači, brži, spretniji, odlučniji, a sve ovo postiže čuvajuci svoj san i svoju motivaciju.
Pravi profesionalac malo spava, ali puno sanja, sanja ono što želi da postigne.
Pravi profesionalac radi, radi i opet radi.
Pravi profesionalac nikada nije umoran, jer radi ono što voli i uživa u svojim pobedama.
Pravi profesionalac poštuje i svoje poraze, jer ga i oni vode do cilja, ali se ipak trudi da ih vremenom bude sve manje i manje.
Pravi profesionalac je živ i živi svoj život. Prisutan je i srećan, jer shvata da život ima smisao, a njegov smisao su svakodnevne pobede nad sobom i nad drugima.
I za sam kraj ove priče, ali nadam se i neciji početak, nov početak, pravi profesionalac se ne žrtvuje, ne trpi, ne odriče da bi uspeo, on uspeva na krilima svoje sportske inteligencije i svoje upornosti, koja nije prisila, već lakoća izražavanja onoga što jeste.
Kada bi me pitali koja je razlika, između onog već opisanog sportiste na početku teksta i pravog profesionalca kome je uspeh prirodno stanje, mogao bi da kažem da ne znam. Ipak, ukoliko pažljivo pročitamo tekst mozemo uočiti neke razlike i upravo na ovim razlikama treba graditi karijeru. Ukoliko bi ipak morao da napravim glavnu razliku,ona bi bila da je pravi profesionalac svoj, a onaj sportista “tuđi”.
Prafi profesinalac zavisi od sebe, a onaj sportista zavisi od drugih, a čini mi se da je ipak I u slucaju greske bolje pogrešiti sam, nego da to drugi uradi za tebe.
Pravi profesionalci su svuda oko nas, ali nažalost mnogi toga nisu svesni, možda si upravo ti jedan od njih. Iako možda trenutno to ne živis na takav način, potrudi se da to postigneš, na radost i zadovoljstvo tvog sportskog života.
Ivan Lapčević
