Gotovo dve trećine ljudskog tela čini voda. Voda je uključena u svaku funkciju tela. Ona potpomaže transport hranjivih materija u ćelije, kao i otpadne produkte iz ćelija. Neophodna je za sve digestivne, absorbirajuće, cirkulatorne i ekskretorne funkcije, kao i za asimilaciju hidrasolubilnih vitamina (vitamini koji se razlažu u vodi). Voda takođe pomaže u održavanju odgovarajuće telesne temperature. Pijući adekvatnu količinu vode svaki dan, može se osigurati da telo ima sve što je potrebno za održavanje dobrog zdravlja.
Voda se gubi neprekidno putem neprimetnog isparavanja kroz izdahnuti vazduh, potom kroz kožu – znojenjem, putem mokraće i stolice, kao i kod fiziološkog hlađenja tela. Gubitak vode za vreme fizičke aktivnosti putem znojenja, nekad može da iznosi i do 5 litara. Sva izgubljena voda se nadoknađuje u onoj količini u kojoj je izgubljena. I to je zakon za sportiste bez kog je nemoguće postići vrhunske rezultate. Princip pravilnog uzimanja vode je pre, posle i nakon fizičkog opterećenja. Veliki gubitak vode putem znoja dovodi do gubitka mineralnih soli (natrijum hlorid i dr.) samim tim je deficit u NaCl (javljaju se grčevi u mišićima, malaksalost). Stoga je potrebno da se taj gubitak nadomesti hranom i vodom preko povećanog unosa soli (himalajska, morska, kalijumova) , naročito u periodu pre i posle takmičenja kako bi se nadoknadili gubitci.
Unos tečnosti kod sportista vezuje se za adekvatno uzimanje napitaka pre takmičenja,za vreme i posle takmičenja. Postoje četiri faze uzimanja tečnosti: prehidratacija, hidratacija, dehidratacija i rehidratacija.
Prehidratacija je značajna za održavanje telesne temperature tokom takmičenja i u sprečavanju gubitka telesne mase. Dva dana pre takmičenja treba ekstra povećati unos tečnosti (vode). Da bi sportista počeo sa takmičenjem neophodno je da od 1-4 sata pre početka takmičenja unosi vodu na svakih 30 minuta. Unos bi trebao da se kreće oko 1000 – 1200 ml, dok neki stručnjaci preporučuju ne više od 600 – 800 ml, pa samim tim bi trebalo da bude individualno određeno. Bitno je da mokraćna bešika bude prazna pre početka takmičenja, jer bubrezi tokom fizičkog rada gotovo potpuno prestaju da produkuju urin. Uspešnost prehidratacije je i u uzimanju tečnosti koje sadrže oko 7 % ugljenih hidrata, a pored toga uključuju i manje količine kalijuma, magnezijuma i fosfata i natrijuma, koji pospešuju apsorpciju tečnosti.
Hidratacija podrazumeva unos vode u toku samog takmičenja u odnosu na dužinu trajanja sportskog napora. Te samim tim i unos vode varira. U toku fizičkog napora manjeg od jednog sata trebalo bi popiti 500 – 1000 ml vode raspoređenih u nekoliko doza ,na svakih 15 minuta oko 300 ml.
U slučaju nedovoljnog uzimanja tečnosti dolazi do dehidratacije (gubitak vode) . Kada u teškom telesnom naporu nastane dehidratacija , želudac je skoro prazan, uz malo prisustvo želudačnog soka, mišići su prepuni raspadnih produkata metabolizma glikogena a u težem slučaju i katabolizma aminokiselina (mlečne kiseline, amonijaka i raznih elektrolita). Depoi rezervnog šećera (glikogena) u jetri i mišićima su potpuno ispražnjeni i samim tim zbog pretežnog gubitka vode, koncentracija soli u telesnim tečnostima i ćelijama je povećana. Uz sve to pojačana je produkcija, a smanjeno odavanje toplote što dovodi do pregrejavanje organizma. Svi ti uslovi su krajnje nepovoljni za vršenje mišićnog rada , a sportski rezultati negativni.
Rehidratacija (obnavljanje) tečnosti je jedna od najznačajnijih faza očuvanje koncentracije glikogena u mišićima. Kako bi se glikogen sačuvao najbolje je odmah posle aktivnosti uključiti 10 % ugljenih hidrata u obliku napitaka, a u drugoj fazi još 4- 8 % (prema telesnoj masi), a kasnije i minerale natrijum, magnezijum, kalijum i kalcijum. Kalijum je posebno važan za resintezu glikogena. Rehidratacija je zadovoljena kada se postigne uskladištenje mišićnog glikogena i uzimanje vode u količinama istim sa gubitkom ili većim ,zavisno od napora. Izgubljena tečnost prilikom napora se mora nadoknaditi.
